Палета

СЛОБОДАНКА РАКИЋ-ШЕФЕР, УГЛЕДНА СРПСКА СЛИКАРКА, У СВЕТУ ПОВИШЕНЕ ОСЕЋАЈНОСТИ
Призвана Орфејевом лиром
Њене слике отварају се као сцене. Призори природног блага или медитеранског света, који није ништа друго него изгубљени рај, завичај, детињство и невиност. Историјски предео Медитерана, Крита, Грчке и Етрурије, оживљена светлост Егејског мора, ликови са старих фресака који поново започињу своју игру са боговима и смртницима. У позадини су њена Мачва и балканско залеђе вилинске природе, Балкан као подсвест и нечиста савест Европе

Пише: Дејан Ђорић

У стану на периферији Београда, који подсећа на унутрашњост пчелињег саћа, може се видети мноштво кактуса и других биљака. То је у непосредној вези са власницом биљне колекције која живи ту, у улици симболичног назива. На сликама Слободанке Ракић-Шефер шири се тај мали врт, умбри и зелених боја. Платна засићене површине као да потичу од кактуса.
Ретко у српском сликарству, њено дело је окренуто природи на више начина, од животног до симболичког и историјског. На сликама се бокоре, цветају и зрију трешње, ивањданско цвеће, стручци различка, кукуруз и друго биље које изражава природну пуноћу. Зато њене слике имају називе као Понос–обиље, У башти једног пролећа, Рајска башта – пролеће или Чувар јагода. Природни циклуси и доба дана – како учи историја уметности – могу се симболизовати. На сличан начин, одређене боје, хармоније и контрасти, жива бића, композициони распореди и положаји тела могу бити симболи одређених епоха и стилова.
Слике Слободанке Ракић-Шефер отварају се као сцене, призори природног блага или медитеранског света, који није ништа друго него изгубљени рај, завичај, детињство и невиност Европе. На њеним уљима на платну шири се историјски предео Медитерана, Крита, Грчке и Етрурије, оживљава светлост Егејског мора, ликови са старих фресака поново започињу своју игру са боговима и смртницима. У позадини су њена Мачва и балканско залеђе вилинске природе, Балкан као подсвест и нечиста савест Европе.

МОЈ ВРТ ОКО ВАЈАТА

Сликаркин свет је издигнут из свакодневице и свечан, она слика људе лепе као богове, румене и обасјане златном светлошћу, срећне, посвећене музици. Појављује се Орфеј, свети лик, уметница упућује на аполонску природу античких цивилизација, на древна друштва у којима су владали самопоуздање и лепота живљења. То су језерски вртови, ткања светлости, морске приче, светковине у предвечерје, морске битке и рађање белог града који налазимо у насловима њених слика. Она представља морске и осунчане призоре, летеће рибе и свет шкољки, морских звезда, корала и бисера са богатог дна, у који уноси мотиве из српских чипканих и везених радова. На њеним сликама јелени и кошуте безбрижно трче преко срећних гора, цветови и биљке расту до висине дрвећа, теку реке, кошаре са плодовима мешају се са рогом изобиља. Слични су призори карактеристични за персијско и далекоисточно сликарство, али у свет повишене осећајности изненада могу да уђу и кокошке са српског села.
Уметница настоји да дочара и мирисе, жели да призор учини опипљивим и стварним ма колико био нестваран. Открила је делфине, птице које се летећи љубе, плодове мора, меандричне реке, ласте као веснице и, изнад свега, пчеле. Њима је почетком деведесетих посветила циклус слика. Пчелу схвата као поетско биће из савршенијег, сунчевог света, као своју сестру у природи. Појављујусе на сликама и акварелима ове уметнице и изрази природног еротизма, тела у игри, биковицрвено обојених рогова, пчелиње саће, као славље и животна радост. Сликарка је и списатељица, испуњава и странице свог ликовног дневника. Од недавно се бави и спојем слике и текста, слике као палимпсеста, насликаног колажа, настојећи да никада не изневери радост сликања.
У демонији постиндустријског света и тровачке цивилизације поникло је у Београду, у Баштованској улици, ликовно дело поетских вредности, које наивношћуинепосредношћу подсећа на најбоље дане модерног сликарства. Као Робинзонка, у својој оази окружена биљкама и белином, уметница једној свраци на пољу придаје већи значај него савременој извештачености и изопачености. У њеном сликарству наћи ћемо стилске позајмице, цитате или омаже Паулу Клеу и Марку Шагалу. Како каже Борхес, нема ничег на свету што није тајанствено. Као што Волтер налаже у роману Кандид, сликарка само срећно обрађује свој врт око вајата из детињства. Зато у њеном ведром, девичанском опусу све подсећа на белину, чистоту и честитост девојака које су везле спремајући се да изабранику подаре своје дарове.

***

Пут
Слободанка Ракић-Шефер рођена је на Савиндан 1953. у Дуваништу, Мачва. У Београду је завршила Факултет ликовних уметности 1976, постдипломске студије 1978. Члан је УЛУС-а и Друштва српских уметника „Лада”. Учествовала је на око деведесет самосталних и неколико стотина групних изложби у земљи и иностранству. Радови јој се налазе у Народном музеју у Београду, Музеју града Београда, Народном музеју у Шапцу, Народном музеју у Краљеву, Музеју Јагодине, Легату „Јефимија” у Трстенику, Музеју у Пријепољу, Колекцији РТС, Народној библиотеци у Београду, Библиотеци града Београда, Модерној галерији у Ужицу, Дому омладине у Скопљу... Од 2000. године знатан део њених радова налази се у иностраним колекцијама.
О њеном раду написано је преко 1.500 текстова у каталозима, књигама, часописима, недељним и дневним листовима. Београдски издавач „Дерета” објавио је 2006. књигу њених илустрованих аутобиографских записа Испод стреје дедине колибе. Добитник је награде „Златни беочуг” за 2010. У припреми је њена монографија и књига записа о сусретима са значајним личностима.